Download Teorije moci Vukasin Pavlovic PDF

TitleTeorije moci Vukasin Pavlovic
File Size264.4 KB
Total Pages42
Document Text Contents
Page 1

Vukašin Pavlović

Diskursi moći

Misterija moći

Moć spada u onu vrstu fenomena koji, od postanka prvih društvenih zajednica pa do

danas, ne samo da igra važnu ulogu u životu svakog društva, nego svojom misterijom

neosporno privlači pažnju, čak fascinira ljude.

Barle tvrdi da su «moć i ljubav dva najstarija fenomena ljudskih emocija».1 Potvrda za

to može se očitati u mnogim tragovima dosadašnjeg razvoja ljudske civilizacije: u nepisanoj i

pisanoj istoriji, političkom i državnom životu, religiji i umetnosti. Moć koju su posedovale

vođe (bez obzira da li su ih nazivali kraljevima, carevima, imperatorima ili kakvim drugim

zvučnim imenima) evidentirana je u najranije poznatim arheološkim nalazima.

Karl Loewenstein govori o misterioznoj trijadi koja dominira čovekovim životom u

društvu. To trojstvo, po njemu, čine: ljubav, vera i moć. Zna se da «vera pokreće planine», a

da je ljubav pobednik u svim bitkama. Ali ne manje urođeni ljudskoj vrsti su ljubav prema

moći i vera u moć.2

Istorija ljudskog društva zna da razlikuje koliko su ljubav i vera doprineli čovekovoj

sreći ili nesreći. Moć se uglavnom smatra odgovornom za ljudsku muku i patnju. No, i tu

ostaje da se suočimo sa jednom od paradoksalnih dimenzija moći. Mnogi vredni spomenici

materijalne kulture

kojima se vekovima dive pokoljenja, ne bi ni bili izgrađeni da nije bilo jake političke volje i

moći, na jednoj, i neizmerne ljudske požrtvovanosti i patnje, na drugoj strani. Keopsova

piramida, da ostanemo samo na tom primeru, simbolizuje koliku su moć imali egipatski

faraoni. Istovremeno, ona potvrđuje koliko je ljudske energije, znoja i muka, pa i života

mnogih generacija ljudi, moralo da bude ugrađeno u njene monumentalne i jednostavne

oblike. Tako je, skoro bez izuzetaka, i sa drugim čuvenim spomenicima materijalne kulture –

kineskim zidom, indijskim hramovima, rimskim građevinama, velelepnim srednjevekovnim

dvorcima, baroknim katedralama, i drugim veličanstvenim spomenicima. Ali, začarani krug

paradoksa moći time nije završen. Ma koliko bili moćni svi ti vladari, prinčevi, pape i

1 Adolf Barle, Power, New York, Harcourt, Brace & World, Inc., 1969, p. 17
2 Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago, 1957, p. 3

1

Page 2

velmože, koji su nastojali da u svoju slavu ostave što veličanstvenije i trajnije spomenike,

otkrivali su istovremeno i svoju nemoć. Svaki od tih simbola moći istovremeno je i potvrda

njihove nemoći i straha pred prolaznošću i zaboravom, i konačno pred činjenicom neizbežne

smrti.

Ali pozitivne dimenzije moći ne vezuju se samo za veličanstvene objekte materijalne

kulture. Svaki narod slavi mnoge moćne ljude iz svoje istorije. Za Francuze Napoleon, za

Engleze admiral Nelson, za Nemce Bismarck, za Ruse Petar Veliki, za Srbe Karađorđe, i tako

redom, istorija svakog naroda je puna imena velikih i moćnih ljudi, državnika i generala,

ustanika i reformatora – jednom reči, onih čija se imena slave, a čiji spomenici ukrašavaju

najlepše javne trgove i parkove. Istina, svaki narod ima i mnogo slavnih ličnosti koji ne ulaze

u krug moćnih; mnogo velikih naučnika, umetnika. Ali moć je uvek bila najkraća prečica za

ulazak u slavu.

Ono što je, međutim, zajedničko ljubavi, veri i moći, tim trima tajanstvenim i često

isprepletenim silama, to je kognitivni veo tajne kojim su prekrivene. Čovek može, bez ikakve

sumnje, da oseti i iskusi šta su ljubav, vera i moć. Ali, po mnogima, to je sve. Saznanje onoga

što je njihov unutrašnji sadržaj, određenje njihovih kvalitativnih svojstava, odnosno njihove

biti, izmiče nam i uvek ostaje izvan čovekovog logičkog i racionalnog saznanja. Mireći se sa

tim da nije moguće doći do ontološke definicije moći, kao ni ljubavi i vere, Loewenstein sa

uzdahom žaljenja konstatuje da «sve što su ljudi u stanju da učine u razumevanju sila ljubavi,

vere i moći je da registruju i procenjuju njihovo manifestovanje i rezultate».3 Može se

smatrati da je ovo mišljenje samo delom tačno. Ono, uostalom ne važi samo za kategoriju

moći, već i za još neke ključne pojmove političke filozofije i političke teorije. Pojmove kao

što su sloboda, pravda, jednakost, istina, takođe nije ni malo lako ontološki definisati, ali to

nas ne oslobađa teorijske obaveze da tragamo za odgovorima na pitanja o njihovoj prirodi i

sadržaju. Odgovori, naravno, ne mogu da budu ponuđeni u obliku kratkih, konzistentnih i

opšteprihvaćenih definicija, jer su u pitanju kategorije koje imaju i značajnu vrednosnu i

normativnu dimenziju. Za razumevanje ovih pojmova vrednije od svake sažete definicije je

samo traganje za odgovorima. To traganje započinjemo temom o božanskoj personifikaciji

moći. Nakon toga dolazi poglavlje u kome se ispituje rađanje i geneza moći, sa osnovnim

etapama: moć magije, moć matrijarhata, moć patrijarhata, dolazak ratnika. Naredno poglavlje

se bavi temom o moći i političkom etosu u helenskom svetu. Zatim, sa Machiavellievom

teorijom moći vladaoca započinje istraživanje modernih teorija. Sa Hobbesovom teorijom

3 Karl Loewenstein, op.cit. str. 3

2

Page 21

Impuls moći ima, po Raselu, dve forme: eksplicitnu u liderima, i implicitnu u njihovim

sledbenicima. Mada je Niče optužio hrišćanstvo da uliva u glavu vernika ropski moral, Rasel

smatra da u svakom kooperativnom poduhvatu sledbenici nisu mnogo više robovi od lidera. S

druge strane, trijumf lidera pripadnici grupe sledbenika delom doživljavaju i kao realizaciju

svoje moći. To je ono što čini da se nejednakosti moći koje svaka organizacija čini

neizbežnima, mogu izdržati i podneti.

Nejednakost u distribuciji moći je, po Raselovom mišljenju, uvek postojala u ljudskim

zajednicama, što je delom uslovljeno spoljašnjim nužnostima, a delom uzrocima koje

možemo naći u samoj ljudskoj prirodi. Većina kolektivnih poduhvata je moguća samo ako je

vođena i usmeravana nekim telom koje upravlja i vlada. Čak i demokratski izabrana vlada i

dalje ostaje vlada, a da bi kolektivni napori za postizanje nekog cilja uspeli neophodno je da

postoje neki ljudi koji će izdavati naređenja i drugi koji će ih izvršavati. Pozivajući se na

Adlerova istraživanja psiholoških tipova (u knjizi Understanding Human Nature), Rasel

prihvata razlikovanje submisivnog (pokornog) i dominantnog (zapovedničkog) tipa ljudi.

Adler je smatrao da su oba navedena psihološka tipa u svojoj ekstremnoj formi nepoželjna i

da su oba proizvod edukacije. “Najveći nedostatak autoritativnog obrazovanja leži u činjenici

da pruža deci ideal moći i ukazuje im na zadovoljstvo koje je povezano sa posedovanjem

moći” (Adler, Understanding Human Nature). Ovome Rasel dodaje da autoritativno

obrazovanje proizvodi ropski tip kao i despotski tip ličnosti, zato što vodi zaključku da jedini

mogući odnos između dva ljudska bića koja sarađuju je onaj u kojem jedan naređuje a drugi

izvršava naređenja54.

Impuls potčinjenosti (submisivnosti), koji je isto toliko realan i uobičajen kao i impuls

komandovanja (dominacije), ima svoje korene u strahu. Poznato je takođe da i agresivnost

najčešće ima svoje korene u strahu. Iz toga Rasel zaključuje da tip agresivnosti koji proističe

iz plašljivosti nije onaj koji inspiriše velike lidere. Veliki lideri, po njegovom mišljenju,

odlikuju se izuzetnom samouverenošću, koja nije samo površinska, nego je duboko

ukorenjena u njihovu podsvest. Na primeru Kromvela, Napoleona i Lenjina Rasel ilustruje

kako im je bezgranična hrabrost i samouverenost, kombinovana sa zdravim rasuđivanjem u

teškim momentima, omogućila da dominiraju u svojim zemljama. Istina, on pravi razliku

između Kromvela i Lenjina, za koje kaže da su bili opsednuti dubokom verom u misiju i nisu

mnogo marili za moć u sopstvenu korist, i Napoleona koji je primer vojnika sreće i piratskog

vođe55.

54 Bertrand Russell, 1971, str. 13.
55 Bertrand Russell, 1971, str. 15, 16.

21

Page 41

Drugi aspekt Galbrajtovog «trojnog pravila moći» odnosi se na trostruke izvore moći.

To su: ličnost, vlasništvo (imovina) i organizacija. Određene karakteristike ličnosti,

posedovanje bogatstva i organizacija su tri glavna faktora koji omogućavaju prisup moći. Ovi,

kako ih Galbrajt naziva, ultimativni izvori moći, pojavljuju se najčešće u kombinaciji jedan s

drugim. U najprostijem ili izvornom modelu snaga ličnosti se vezuje ili oslanja na kondignu

moć, imovina na kompenzacijsku, a organizacija se udružuje sa kondicioniranom moći. To je,

drugim rečima, osnovni trend civilizacijskog razvoja ili zajednička geneza oblika i izvora

moći. Na ranijim stupnjevima društvenog razvoja preovlađivala je kondigna moć, a njen

glavni izvor ili nosilac bila je ličnost. Zatim je sledila faza razvoja kada preovlađuje

kompenzacijski oblik moći zasnovan na bogatstvu i imovini. Preovlađujuća karakteristika

savremenog društva i modernih zajednica je da se kondigna i kompenzacijska moć

usmeravaju ka kondicioniranoj moći čiji je glavni izvor i akter organizacija.

Od navedena tri izvora moći vlasništvo ili imovina, odnosno svojina funkcioniše,

kako kaže Galbrajt, najotvorenije. Veza između bogatstva i kompenzacijske moći, odnosno

sposobnosti potčinjavanja direktnim kupovanjem nečije volje, je najčešće vrlo direktna i

transparentna. Istina, u najnovijem periodu sa transformacijom svojine u akcionarsku ili u

oblik anonimnog kapitala, ta veza više nije tako neposredna i sveobuhvatna, pa čak ni uvek

efikasna. Pojavljuje se fenomen moći bez vlasništva (kako se zove istoimena knjiga

američkog ekonomiste Adolfa Berlea iz 1959. godine). Pandan ovom fenomenu je i pojava

bogatstva bez moći, jer pristup bogatstva sredstvima moći danas slabi. Krajem devetnaestog i

početkom dvadesetog veka situacija je po Galbrajtu bila sasvim drugačija; bogatstvo je imalo

takav značaj da je donosilo moć svome vlasniku, a da on za to nije davao nikakvu

kompenzaciju101. Po rečima Torstena Veblena slava bogatih je bila tako velika da su

automatski dobijali pristup kompenzacijskoj i kondicioniranoj moći. Naravno, sve ovo ne

znači da treba potceniti bogatstvo kao izvor moći i u današnje vreme. »Kako neposrednim

potčinjavanjem koje kupuje od civila i vojnika, tako i golemom podrškom koju dobiva od

vojne industrije, bogatstvo danas igra krupnu i važnu ulogu u jednoj modernoj manifestaciji

moći koja izaziva najveći strah i jezu – u moći vojnog establišmenta»102.

Slabljenje moći koja proizilazi iz svojstva ličnosti i slabljenje moći na osnovu

vlasništva direktno je povezano sa porastom značaja i uspona organizacije kao izvora moći.

Organizacija je oduvek imala stanovit značaj, ali njena važnost u modernom društvu sve više

raste. Kao što upozorava A. Berle: «Ni jedna kolektivna kategorija, ni jedna klasa, ni jedna

101 Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 51.
102 Galbrajt, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987, str. 55.

41

Similer Documents