Download Titova Poslednja Bitka PDF

TitleTitova Poslednja Bitka
File Size327.8 KB
Total Pages58
Document Text Contents
Page 1

Grupa autora


TITOVA POSLEDNJA BITKA




















Narodna knjiga1981.

Page 2

Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito vodio je mnoge bitke.
Sve su odlučivale o našoj sudbini – o Jugoslaviji.

Prvih mesevi godine 1980. život ga je izazvao u njegov poslednji boj.
Je li Tito svoju poslednju bitku izgubio? Ne!
Izgubio ju je za sebe, ali za Jugoslaviju, koja je bila svrha i sadržaina svih njegovih bitaka,
za svoju Jugoslaviju, čijem je stvaranju bitno doprineo, dobio je i tu svoju poslednju bitku.

Jugoslavija je, kao i uvek na njegov poziv, bila jedinstvena.
Ovoga puta u žalosti, ali sa stisnutom pesti. Zaklela se da za nju nema drugog puta do
Titovog.

I svet je, videvši kako su se oko njegovog odra okupili svi državnici sveta, rekao:
i u smrti Tito ostvaruje svoju viziju saradnje, koegzistencije, mira među narodima naše
planete.
Tako je Tito dobio svoju poslednju bitku.

Ova knjiga prikazuje kako je Tito vodio ovaj boj,
kako se Jugoslavija oprostila od svojega najvećeg čoveka
i kako se ceo svet poklonio državniku koji je uticao na sudbinu našeg stoleća.


UTORAK, 1. I 1980.

DOČEK NOVE GODINE U KARAĐORĐEVU

Karađorđevo, 1. januar (Tanjug) – Predsednik Republike Josip Broz Tito dočekao je Novu
godinu u Karađorđevu. U srdačnoj atmosferi i prijatnom raspoloženju u krugu porodice, s
njim su Novu godinu dočekali i njegovi najbliži saradnici, rukovodioci Socijalističke
Autonomne Pokrajine Vojvodine i drugi.

Tačno u ponoć predsednik Tito digao je čašu i, nazdravljajući prisutnima, izrazio svoje
uverenje da će u 1980. godini biti ostvareni još veći rezultati u razvoju naše socijalističke
samoupravne zajednice. Zatim je predsednik Tito zaželeo svima mnogo uspeha u radu.

Posle toga, predsedniku Titu Novu godinu srdačno su čestitali drugovi Vladimir Bakarić i
Stevan Doronjski sa suprugama, sinovi Žarko i Mišo sa članovima svojih porodica, drugovi
Radovan Vlajković, Dušan Alimpić, Nikola Ljubičić, Josip Vrhovec, Vilmoš Molnar, Dušan
Popović, Berilav Badurina, Tihomir Vilović sa suprugama i drugi.

NOVOGODIŠNJI RUČAK

Karađorđevo, 1. januar (Tanjug) – Predsednik Republike Josip Broz Tito priredio je u utorak
u Karađorđevu ručak na kojem su, osim članova porodice, bili i drugovi i drugarice koji su
zajedno s njim dočekali Novu godinu.

Page 29

po vanredna izdanja novina. Crni okviri listova konačno će utisnuti istinu u srce i svest.

Ko će znati kako je novost o neumitnoj smrti doprla do dalekih i najudaljenijih krajeva Titove
domovine. Izveštaji su uglavnom stizali iz najvećih gradova i bili su istovetni, kao da ih je
pisala jedna ruka: svuda dostojanstven miru u ljudima, nigde nije bilo tužnih pohoda, a još
manje glasnih izliva žalosti. Kako bi se neobavešteni putnik vratio u grad, bez obzira gde bio,
osetio bi strašnu novost čim bi istupio iz vozila.

Pa ipak, bilo je manifestacija. „Hajdukova’’ utakmica sa „Crvenom zvezdom’’ na Poljudu u
Splitu u prisustvu mase gledalaca prekinuta je u 43. minutu kada je objavljena vest o Titovoj
smrti. Više od pedeset hiljada ljudi je zanemelo. Fudbaleri i sudije stajali su kao ukopani.
Ruke su pošle ka očima, masa se jedva čujno zatalasala. Zatim, iznenada: „Druže Tito, mi ti
se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo. . .’’ Pesma je digla ljude na noge, stadion je
odjekivao u manifestacionom zanosu jedinog oduška koji su ljudi spontano izabrali. Masa je
nastavila komemoraciju državnom himnom, a zatim je mirno i polako napustila stadion.

Zakasnela utakmica igrala se i na sarajevskom Koševu. Igrače „Sarajeva’’ i „Osijeka’’ kao i
masu gledalaca obaveštanje je zaustavilo u sportskom zanosu. Stadion je zanemeo, a svi ljudi
su ustali i nestvarnim, dugim ćutanjem odavali počast čoveku čije su ime čuli iz zvučnika u
potpuno neshvatljivom povodu.

Radnici u popodnevnim smenama koje su radile i nedeljom, na iznenadnu vest automatski su
zaustavile mašine. Skupljali su se oko Titove slika kao da će tu naći odgovor u nevolji. Upale
oči su proleterski sijale iz jedva osvetljenih rudarskih figura. Veliki ispit u teškom životu i
težak izraz žalosti.

Štafeta mladosti kretala se te nedelje Gorskim Kotarom i Kordunom, pa je zastala u Slunju.
Uz štafetnu palicu, okićenu svećem i zelenilom, koja je do tada prošla kroz bezbroj ruku
omladinaca i omladinki, smenjivali su se mladi stražari, ne znajući jednostavno kuda sa
radošću koja je uvek do tada pratila njegov pohod kroz celju zemlju do Beograda.

Učesnici karavana „Bratstvo i jedinstvo’’ su iz Karlovca, gde su proslavljali dan oslobođenja
grada, otputovali natrag u Kragujevac pognutih glava, što se nije desilo nikada do tada. Zato
su u oproštajnom zagrljaju jasnije i značajnije nego ikada izrekli reči bratstva i jeidnstva.

U Titovom rodnom kraju Kumrovcu narod se u žalosti povukao u domove: porodica oplakuje
svog pokojnika. Iza reportera i snimatelja koji su prvi pohitali u Kumrovec, dolaziće
poštovaoci iz svih krajeva. Za njih su odgovorni ljudi pripremili knjige žalosti u kancelariji
mesne zajednice i u Titovoj rodnoj kući. Odmah je sastavljena i delegacija radnika koje je
trebalo da prisustvuje pogrebnim svečanostima u Beogradu.

Na Trgu partizana u Titovom Užicu hiljade mladih se okupilo oko spomenika. Veličanstvena
bronzana figura zasuta je cvećem, a uz nju su se i izmenjivale počasne straže. Nova himna
koja nastoji da dokaže čime se može nadoknaditi žalost i koja se te večeri spontano oglašavala
iz mnogih krajeva Jugoslavije, poziva na obećanja i zakletve i u prestonici prve partizanske
republike.

Posebna izdanja novina ubrzo su na ulicama. Ljudi uzimaju crno uokvirene listove da bi
pročitali, da bi i zapisano videli ono što su saznali nešto ranije. Još jednom čitaju proglasom
Centralnog komiteta SKJ i predsedništva SFRJ, te reči koje iznenada već u prošlom vremenu

Page 30

kazuju poznaru priču o poznatom čoveku.

Da li uopšte postoji razlika između onoga što je Moša Pijade rekao povodom Titovog
rođendana 1945. godine i ovoga što je sadržano u današnjem proglasu: Narod sam slavi svog
najvećeg sina, maršala Tita, bez podsticaja odozgo, spontano, na osnovu vlastitog osećanja
ljubavi i zahvalnosti prema onome koji ga je poveo i organizovao u narodnooslobodilačkom
ratu, koji ga je sigurnom rukom vodio kroz strašne ratne godine do slavne pobede. . . Srca
naših naroda slila su se u jedno veliko srce koje je kucalo u srcu njihovog Tita. Moša Pijade
kaže dalje: On je naučio naše narode istini da ne postoji tako težak i očajan položaj iz kojeg
narod ne može da nađe pobedonosni izlaz, ako je svestan svoje časti, ako ceni svoju slobodu,
ako je jedinstveno spreman na žrtve za odbranu svoje nezavisnosti, svoju sreću i napredak. . .
Narod i Tito su zauvek srasli u veličanstveno stvaralačko jedinstvo koje se ničim ne može
razbiti.

U stvari, to je drugim rečima izrečena sadržina pesme „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa
tvoga puta ne skrenemo’’. Duži i temeljitiji proglas su sve one reči odštampane u čast velikog
čoveka. Takve su reči Mitje Ribičiča kojima se putem radije i televizije obratio ožalošćenim
ljudima: Smrt nam je uzela čovek koga su na svim kontinentima naše zemlje priznavali kao
najveću ličnost našeg vremena. . . Umro je čovek koga smo najviše voleli i koga su zbog
njegove ljudske veličine morali da poštuju i neprijatelji. Umro je čovek za koga se može reći
da je prvi državnik koga je kao nikoga do sada okruživalo toliko prave ljudske ljubavi. Smrt
izuzetne ličnosti je neopisiv gubitak. Naročito smrt Tita, koji je neponovljiv kao istorijska
pojava. Razlika između Tita i sličnih istorijskih ličnosti je u tome što Tito nije bio sam; sa
njim su bili svi naši ljudi, svi narodi i narodnosti Jugoslavije, nepregledna masa ugnjetavanih i
tlačenih širom sveta. . .

Ljudi čitaju reči izrečene i drukčije i detaljnije. Novine objavljuju hronologiju Tiovog života i
rada. Međutim, to će ljudi sačuvati da pročitaju na miru kada poglede više ne budu
zamagljivale suze.

U Ljubljani, u kasnim večernjim časovima, ljudi se okupljaju pred zgradom Skupštine na
Trgu revolucije. Bilo je objavljeno da će sledećeg jutra pogrebna povorka odatle krenuti ka
železničkoj stnici. U jedanaest sati uveče svi izlozi u Titovoj ulici su preuređeni, ulice oprane,
mada ih uporno zaliva kiša, a pred Skupštinu su postavljeni televizijski praktikabli. Sledećih
dana teelvizija će biti najneposredniji pratilac i izveštač o poslednjim događajima vezanim za
Tita.

Objavljeno je saopštenje o sedmodnevnoj opštenarodnoj žalosti. Socijalistički savez radnog
naroda Ljubljane iste večeri poziva Ljubljanačane da se oproste od Tita sa žalošću u srcu i
verom u budućnost. Objavljena je odluka Predsedništva SFRJ da funkciju predsednika
Predsedništva SFRJ preuzima Lazar Koliševski a funkciju potpredsednika Cvijetin Mijatović.
Objavljeno je prvo naređenje novog predsednika Predsedništva SFRJ koliko će topovskih
salvi biti ispaljeno u glavnom gradu i glavnim gradovima socijalsitičkih republika na dan
sahrane u znak sećanja na Tita. Narod saznaje kakav će biti oproštaj od pokojnog presednika
od Ljubljane do Beograda, gde će u zgradi Skupštine SFRJ više od dva dana teći oproštajni
mihomod i gde će 8. maja pogrebna povorka sa pokojnikom stići do poslednjeg počivališta na
Dedinju. Lekarski konzilijum, koji je nekoliko meseci obaveštavao domaću i stranu javnost o
Titovom zdravstvenom stanju sažetije nego što bi ljudi želeli, izdao je te večri poslednji
iuveštaj sa celim tokom Titove bolesti i lečenja. Ljudi su glasno čitali: Danas, 4. maja 1980.
godine, u ranim popodnevnim časovima, došlo je do daljeg teškog pogoršavanja opšteg

Page 57

Izgledalo je kao da su nastale sve prepreke koje obično sputavaju međudržavne susrete, kao
da je nestalo sve ono što je političko u politici. Kao da je na onoj zelenoj tribini usred zelenog
Dedinja iznenada procvetala najživopisnija slika nesvrstavanja. Ravnopravnosti. Humanosti.

Čovek koji je svoj život posvetio tim idejama polako se približavao kraju svog poslednjeg
puta. Još trenutak, i vojni džip sa lafetom se zaustavio. Dva oficira koji su nekoliko decenija
vozili predsednika Tita, a tog žalosnog ponedeljka i četvrtka njegovo telo, takođe su stigli do
kraja poslednjeg zajedničkog puta. Izašli su iz kola. Stali u stavu mirno i pozdravili. Zatim se
u obojici nešto slomio. Obrazi su im zadrhtali a na oči navalile suze. Sada je to stvarno i
neopozivo kraj puta. Tu, usred zelenila i ruža obasjanih prolećnim suncem, tu, gde je nekad
bio dom, sada je večna kuća.

Negde na tribinama za strane goste zadrhtala su i lica Vilijema Dikina i Ficroja Maklejna.
Obojica su se susrela s njim pre skoro četiri decenije negde u središtu Balkana u vreme kada
ni onoj nekolicini ljudi koji su čuli za ime Tito nije bio baš sasvim jasno da li se radi o
stvarnom čoveku ili izmišljenoj ličnosti.

Negde na novinskoj tribini zadrhtalo je lice Džina Filipsa, fotoreportera „Lajfa’’ i „Tajma’’,
jednog od prvih stranaca koji je svojim fotografijama iz narodnooslobodilačkog rata dokazao
svetskoj javnosti da Tito nije izmišljena već stvarna ličnost. Stigao je i sada, na kraju puta, da
snimi rastanak.

Negde u Titovom Užicu udovica u godinama setila se susreta u nekadašnjem Užicu pre četiri
decenije, kada još nije bilo Titovo. Drhtavom rukom upalila je sveću, prekrstila se i kroz suze
progovorila: „Doneo si nam dobro i kuće i sve. . . Želim ti srećan put na drugi svet. . . I
pozdravi mog muža. . .’’

Na tribini narodnih heroja zadrhtala su mnoga lica koja su još pre pola veka znala da ljudima
treba dati dobrotu i kuće i sve. . . ali da se ne treba oslanjati na božju pomoć, već se ljudskim
rukama pobrinuti za drugi i drukčiji svet.

Negde je između oca i majke plakala sitna plavokosa devojčica koja nije znala ni za kakav
drugi i drukčiji svet, ali je bila svesna da će za koji trenutak sahraniti njenog dedu.

„Rečima se ne može izraziti bol što odlaziš od nas, ali ni ponos što smo te imali’’, rekao je
Lazar Koliševski, poslednji koji se u ime svih Jugoslovena oprostio od preminulog
predsednika SFRJ i Saveza komiista Jugoslavije. Njegove reči bile su upućene državniku,
predsedniku, maršalu Titu. Kada je završio govor, bile su upućene samo Josipu Brozu:

„Počivaj u miru’’

Kada su zamrli zvuci Internacionale i himne, položili su Josipa Broza Tita na poslednji
počinak. U rano popodne, u tri sata i petnaest minuta, zagrmele su topovske salve i zaurlale
sirene. Po celoj Jugoslaviji, u svim njenim gradovima, selima i zaseocima u svečanom stavu
odevanja pošte svoje ljudi, neki sa rukom na srcu, i slušaju zavijanje sirena i zvuk zvona. Nad
mrtvim predsednikom zatvorila se teška ploča od belog mermera. Sa nje sada svetle zlatna
slova jednostavnog natpisa JOSIP BROZ TITO 1892 - 1980.

Ispod nje počiva jedna ljudska sudbina koja je započela krajem prošlog veka u nekom
zabačenom kraju zaboravljenom od boga i ljudi i koja se završila najviše što je moguće.

Page 58

Između sveta u kojem se rodio i sveta koji je snagom svoje volje, mišljenja i dela uređivao i
napustio nalazi se skoro nezamisliv svet razlika. To smrt i ona mermerna ploča ne mogu
izmeniti.

Similer Documents